ГОСТ НА БЛОГУ – НЕНАД ГЛИШИЋ
1. За почетак питање које је најсвежије а везано за награду „Ђурин шешир“ коју сте освојили у конкуренцији од преко стотину радова. Ова награда је искључиво у виду признања и престижа а не новчана па нас занима да ли се може рећи да је самим тим више фер и објективна у односу на све масовније слободно можемо рећи изрежиране конкурсе и фестивале?
“Ђурин шешир” је награда за коју сам био убеђен да је фер у тренутку када сам послао рукопис. У то су ме увериле неке ствари које су се дешавале са избором за прошлогодишњи “шешир”. Стицајем околности сам био у току и часно поступање жирија ме је уверило да је ова награда, још увек, неискомпромитована. Морам рећи да ја у тренутку када сам слао рукопис нисам ни знао да ли постоји новчани део награде или не, јер је мени најважније било издавање књиге. Наравно, уникатни шешир је леп, он ће увек бити лепа успомена, као и барељеф у бронзи, али ипак ми је најважнија књига.
2. Који би био Ваш савет и порука за младе људе који своју критичку мисао желе да изразе кроз поезију?
Да што више читају – то је прво и неизоставно. Друго, да буду што отворенијег ума, да не доносе коначне закључке пребрзо, да што више размишљају и имају што више стрпљења. Писање уопште, а то се може рећи и за поезију, је посвећеничка ствар, заиста тражи потпуно предавање, а из угла вазда нестрпљивих младих људи, плодови тог рада могу доћи прекасно. Зато, не губите живце, млади аутори; и да се вратим на почетак – што више читања и размишљања.
3. Колико је аутоцензура присутна у данашњем културном стваралаштву?
Тешко је то оценити. Опаснији проблем од аутоцензуре је идеолошка матрица која се усваја и по којој се унисоно поступа, без обзира да ли је та матрица “Косово је Србија” или “Европа нема алтернативу”. Колико је мени познато, не може се у уметности говорити о аутоцензури, већ о тим идеолошким калупима на које се пристаје некритички, кукавички. Аутоцензура је више новинарска ствар, јер уметници нису дужни да буду објективни, они су, најчешће, отворени навијачи и имају право на то, јер уметност је субјективна. То, међутим, не треба да значи да се без икакве одговорности може излити било каква глупост и то бранити као “креативну слободу”, јер је неодговоран однос према стваралачкој слободи штетна ствар. Злоупотреба слободе не треба да буде слободна.
4. Са вама смо до сада највише сарађивали у оквиру активности у Студенском културном центру. Шта мислите о стилу који преовладава у нашим активностима где употребом хумора као канала комуникације покушавамо да публици пласирамо своје поруке а не класичним трибинама и предавањима?
Смех је субверзиван, то кажу умне главе. Смех је, кажу неки други, врло озбиљна ствар. Уз то је веома здрав. Такође је забавно смејати се. Све то га чини идеалним за то да се у њега спакује и неки тзв. “озбиљни” садржај, односно порука. Време је показало да ex-cathedra предавања немају нарочити ефекат, дакле, мора се трагати за ефикаснијим формама. Слажем се са вама да је смех један од бољих начина. Наравно, уз смех се може и треба бавити врло озбиљним стварима…
5. У сталном сте контакту са младим људима у нашем граду а и шире. Како вам изгледа ниво активизма код младих људи данас?
Искрено, апатија изгледа застрашујуће, али ја не губим наду. Овај проблем се манифестује на више нивоа; основни проблем је катастрофалан ниво опште културе, образовања и информисаности, што је у доба које зовемо “информатичким друштвом” прилично апсурдно, јер су информације и знања на клик од нас. Али, треба бити поштен па рећи да млади људи око себе углавном имају прилике да виде ненормалне ствари које чине да живот изгледа као низ неправди са којима се треба помирити. Тај кукавичлук није урођен, он је стечен. Ипак, то није никакво оправдање, јер свако од нас, као појединац и члан друштва, има своју одговорност и нема право на изговоре. Најбитније је да се схвати да је слобода нешто што се не добија ни од кога, већ се осваја. Свакодневно.
6. Млад човек је најсклонији бунту и слободном испољавању својих ставова. Многим припадницима „дигиталне генерације“ борба се своди на дељење садржаја на друштвеним мрежама. Како свако време има свој вид борбе шта је по вама добар начин да се данас бори за оно што мислиш?
Мислим да ће време показати. Ништа не треба одбацивати, али ништа не треба ни предимензионирати. Послужимо се примером друштвених мрежа – показало се да оне јесу снажно средство за одређене степене друштвеног организовања. Међутим, знамо и да живот није само интернет. Мислим да све методе које дају резултате треба комбиновати и да ту треба бити отворен. Међутим, постоји ту једна ствар на коју се мало обраћа пажња: важније од тога ГДЕ се мишљење износи је КАКО се то мишљење представља и брани. Треба нам виши ниво те врсте културе, етике, истинољубивости, солидарности, а мање подела које се заснивају на вештачким основама као што је на пример национализам. То помињем зато што сам приметио да се појавила једна врста националистичких интернет активиста. Интернет би требало да служи за повезивање, а не раздвајање људи. Надам се да ће млади људи схватити да смо сми ми један род, да имамо исте или сличне проблеме и једног заједничког противника који се зове “неправда”. Против тога се иначе треба борити свим силама, на сваки начин.